Ubistvo s predumisljajem online dating dating lonely milf cocksuckers

Rated 4.3/5 based on 848 customer reviews

Drugim rečima, srpska književna kritika, povodom pesnika D. Danilova podlegla je jednoj semantici pukih internih, palanačkih relacija, duhu «golubarnika» spostvenog jezika koji se, slučajno ili ne, poklopio sa «golubarnikom» jezika koji nije uspeo da ispeva jednu «kontingentnu svetskost» toga o čemu je nameravao da peva.

Jer to na šta se pesnikove reči odnose, biva i ostaje samo rečju, puka samoreferentnost koja uporno i prisilno ponavlja upravo tu samoreferentnost.

U stvarnom, podemonjenom svetu govorilo bi se o pacijentu koga muče prisilne ideje.

Posledica koja u ovom slučaju prati poeziju ovog pesnika je jedan, više slučajem, no darovitošću, iskamčen ontološki nihilizam: u toj poeziji nema sveta, ni podemonjenog, ni nepodemonjenog. (Pod uslovom, dakako, da postoji Brbljarija sa transcendencijom, što se, verujemo, nadrealističkom pesničkom pokretu ne može da porekne).

Ponekad, dakako, i u momentima manje «svetim» od pomenutih, iako i tada imamo posla sa pristojno nadarenim ljudima i kojih medju jednim narodom uvek ima manje nego što ima «pesnika». Ni jedan se od ovih pesnika u toj situaciji nije snašao.

U svakom slučaju, manje nego što kod srpskog naroda ima Bećkovića, Petrov Noga, Simovića, Marčetića, Grujičića Danilova, Karanovića, od kojih ni jedan nije «Bećković», «Petrov Nogo», «Simović», «Marčetić», «Grujičić», «Danilov», «Karanović», no tek samo siva eminencija sopstvenog imena koja stoji na čelu njihovih knjiga bez vrednosti, a naročito bez onih vrednosti koje zahteva duhovna situacija kraja 20. Jedni su bili sabornici srpskog nacionalističkog Panteona i «parohijalne zatucanosti», te to i ostali: konzervatori jedne «ontološke omraze» ne ničega, no omraze jezika (upravo, navodno, onoga što im je «sveto»), doprineli su – baš tako zlatousti – porazu srpske poezije.

Na protiv, svet reči, svet književnosti, je svet licemerja i nedoslednosti.

Ukoliko se, pak, taj svet ipak nalazi negde izvan, onda mi Gradjaninu Pesniku možemo da verujemo na reč, ali ne moramo.Drugim rečima, tamo gde se obznanjuje epistemologija «realne sadašjosti», dakle u književnom delu, u diskursu povodom te epistemologije nastaje jedna «realna odsutnost», hijatus, puka brbljarija. Jezička filosofija od Frica Mautnera (Fritz Mautner), čija se knjiga pa potom do Tarskog, Vitgenštajna (Wittgenstein), Fregea (Frege), Kvajna (Quine), Kripkea (Kripke) i Štajnera (G.Steiner) kazuje upravo ono što je Saul Kripke pregnantno formulisao, naime da «tako nešto kao jedno sasvim odredjeno značenje, koje bi jedna reč imala, ne postoji.On je suviše gradjanin, a malo pesnik, ako je uopšte pesnik, koji se ni slučajno i nigde, kako kao «pisac», tako kao gradjanin i osoba koja čita to što retorički Levijatan srpske književne kritike piše o njemu, nikad protiv tog besmisla praznog, neautentičnog, blasfemičnog žargona, nije pobunio.Ako knjiga nekoga pesnika govori «o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu», onda, pitamo se, gde se taj svet, uistinu, nalazi: ako je, navodno, dat u knjizi, u pesmama te knjige, onda je to jezik koji radosno i bezazleno govori o podemonjenom svetu, govoreći «o», ali ne pokazujući «podemonjeni svet»: on, dakle, laže, i kao Pesnik, i kao gradjanin.

Leave a Reply